Položaj Sivca u odnosu na konfiguraciju zemljišta na kojem se nalazi, veoma je karakteristican za backe prilike. Istocni deo sela prostire se na blagim padinama lesne zaravni Telecke, zapadni njegov deo na ravnom prostoru lesne terase. Ili, izraženo u kordinatama, selo se prostire izmedu 45. i 46. stepena severne geografske širine i 19. i 20. stepena istocne geografske dužine.
Telecka ...
Položaj Sivca u odnosu na konfiguraciju zemljišta na kojem se nalazi, veoma je karakteristican za backe prilike. Istocni deo sela prostire se na blagim padinama lesne zaravni Telecke, zapadni njegov deo na ravnom prostoru lesne terase. Ili, izraženo u kordinatama, selo se prostire izmedu 45. i 46. stepena severne geografske širine i 19. i 20. stepena istocne geografske dužine.
Telecka, pak, kao neka vrsta visoravni, zauzima centralne predele severne Backe. Ona svojim udolicama, usecima, odsecima, razbija prividnu monotoniju ravnice. Granica Telecke na istoku, juga i zapadu izražena je kosama, visokim od 10 do 30 metara. Na severu, preko jedne proširene zone peska i lesa, Telecka se spaja sa Subotickom pešcarom.
Ostali deo Backe sacinjava tzv. lesna terasa, koja zaprema citav južni deo oblasti do utoka Tise u Dunav; zatim uski pojas istocnog dela do Tise i zapadnog dela do Dunava. Izgleda da je nekada Dunav proticao ispod samog podnožja Telecke i stvorio na njenim obroncima negde blage, negde strme lesne odseke, koji i danas postoje na mnogim mestima.
Ranije, na ovom zapadnom delu, na padinama Telecke i na lesnoj terasi, nalazili su se pašnjaci, a sada se smestilo selo. Nekada selo se nalazilo približno cetiri kilometra istocno od sadašnjeg njegovog položaja. Dakle, na samoj Telecki. Danas je na tome mestu oranica, koju stanovnici, ponekad, nazivaju ,,Stari Sivac” ili ,,Telekxáz”.
O istinitosti pomeranja sela sa Telecke na lesnu terasu, postoji, osim narodnih prica, i dosta uverljivih dokaza. Tako, na primer, još pre koju deceniju ljudi su prilikom kopanja bunara, temelja za salaške zgrade, a i na druge nacine, na toj staroj lokaciji, na Telecki, nailazili na grncarsko posude i poljoprivredna oruda. Nesporno je da su takvi predmeti pripadali nekadašnjim stanovnicima sela. Pored toga, postoje i publikacije o pomeranju sela u ciju se verodostojnost, s obzirom na autora, ne može sumnjati.
Primera radi navodim tvrdnju Nikole Vukicevica. Evo što on o tome doslovce kaže:
Stari Opatin sa svoga dunavskog ostrva gde su se još i 1837. godine videle ruševine od stare crkve, preseljen je od komorske vlasti na sadašnje mesto; pustara Pacin, Moravica razdate su bile od strane komorskih vlasti plemickim porodicama iz Hrvatske i gornje Ugarske kao nemeške kurije na kojima su plemici ovi svoje jobade naseljavali. Conoplja i Krnaja ostale su kao komorska sela a Stari Sivac premešten je sa pustare Telexad na današnje mesto kuda su docnije (1780) godine i ostaci Srbalja iz Prigrevice Sent Ivana preselili se.
U istoj raspravi Vukicevic tvrdi da su se navedena pomeranja i preseljavanja izvršila u vremenu od 1752. do 1760. godine.
O uzrocima odnosno razlozima pomeranja sela sa starog na novo mesto mogu se ciniti razne pretpostavke. Ipak, izgleda da je glavni razlog bio u tome što se na Telecki veoma teško dolazi do vode. Na tome potesu, gde je nekada bilo selo, nema nikakvih izvora i potoka. I ljudi su, da bi došli do vode, morali kopati bunare. A do izdanskih voda na Telecki se ne može doci osim do dubine ne manje od 18, a cesto 20, 30 pa i više metara.
Iskopati toliko duboke bunare predstavljalo je u ono vreme predstavljalo je velike, naporne i rizicne poslove. Pored toga, trebalo je u takve poslove uložiti i znatno novca. Samo kopanje mogli su obaviti clanovi domacinstva ili tome poslu vicni seljaci uz medusobnu ispomoc. Ali su se bunari takve dubine obavezno morali obložiti ciglom, jer bi se bez takve zaštite zemlja obrušila i bunare zasula. A u ono vreme- polovina XVIII veka, ciglane su bile u našim krajevima velika retkost.
Kada se pri tome ima u vidu eda su se tada seljaci pretežno bavili stocarstvom, onda postaje jasno koliko su im velike kolicine vode bile neophodno potrebne.
Medutim, na podrucju lesne terase, gde se danas nalazi veci deo sela, do vode se dolazi veoma lako. Nalazi se cesto samo koji metar, a nekad i manje ispod površine zemlje. Istovremeno, na ovom mestu uvek je bilo obilje površinske vode u barama i potocima.
Smatram da nije iskljuceno da su austrijske vlasti prisilno pomerile seljake sa starog na novo mesto. Ako uzmemo kao tacne godine toga premeštanja koje navodi Vukicevic, onda je takva pretpostavka cak i verovatna. Bilo je to vreme kada su austrijske vlasti uveliko sprovodile svoje planove za osposobljavanje Backe u znacajno ekonomsko, politicko i strateško uporište svoje espanzionisticke politike.
I sa toga stanovišta, gde su saobracaj i veze bile od narocite važnosti, sadašnji položaj sela daleko je povoljniji od starog.
Uostalom, to je najrecitije potvrdio razvitak samog sela i svega onoga što je sa tim u vezi.
Tekst je preuzet iz knjige Lazara PLAVŠICA "Sivac 1579-1979 Buktinja u ravnici"
Prilicno je ukorenjeno shvatanje da je Sivac u davnoj prošlosti imao ime: Telekxaz (Telekház). Ovo shvatanje ne nalazi odjeka samo u pricama njegovih stanovnika, nego je dobilo svoje mesto i u nekim publikacijama i u vrlo ozbiljnim istorijskim raspravama. Tako npr. u jednoj monografiji Starog i Novog Sivca, na nemackom jeziku, autor pored ostalog piše sledece:
U turskom defteru i ...
Prilicno je ukorenjeno shvatanje da je Sivac u davnoj prošlosti imao ime: Telekxaz (Telekház). Ovo shvatanje ne nalazi odjeka samo u pricama njegovih stanovnika, nego je dobilo svoje mesto i u nekim publikacijama i u vrlo ozbiljnim istorijskim raspravama. Tako npr. u jednoj monografiji Starog i Novog Sivca, na nemackom jeziku, autor pored ostalog piše sledece:
U turskom defteru iz 1579. godine ubeleženo je selo Telekxaz sa 28 kuca i 11.234 akce poreza. Telekxaz, to je sadanje selo Sivac. Ovo mesto u starim spisima cesto se spominje umesto naziva Telekxaz, samo kratko: Telek.
Prvi dokumentovani naziv pod imenom Sivac nalazimo, koliko nam je poznato, u Monografiji backo-bodroške županije, štampanoj u Somboru 1896. godine. Njen urednik Đula Dudaš, pored ostalog piše da je po propisu iz 1590/91. godine u selu Telek vagy Szivacz (Telek ili Sivac, primedba autora) bila je 31, kuca, a u selu Telekhaz 27 kuca.
Dr Dušan Popovic, poznati istoricar Srba u prekodunavskim i prekosavskim krajevima, u svojoj studiji daje iste podatke kao i Dudaš u navedenoj monografiji.
Ni Dudaš ni dr Popovic ne navode izricito da li je u navedenom defteru, na koji se oni pozivaju, turski deftedar (knjigovoda) pisao ovo selo sa dva imena: Telek vagy Szivácz (kao piše Dudaš) odnosno: Telek ili Sivac (kako piše dr Popovic). Ili, možda u defteru piše samo Telek, a da su oni-Dudaš i dr Popovic-svojevoljno dodali još i Sivac, da bi citaocima ukazali da su se u starom Teleku krije sadašnji naš Sivac? Jer, ako u originalnom defteru iz 1590/91. godine pored imena Telek stoji i ime Sivac, onda je ovo ime naše selo nosilo preko šezdeset godina ranije nego što neki tvrde (da se ono prvi put spominje 1652. godine).
Pored napred navedenog, ukazujemo i na tvrdnju N. Đ. Vukicevica iznetu u njegovoj knjizi gde on kaže da se selo odnosno pustara zvala: Telexad. Dr. Sima Cirkovic u svojoj studiji pored ostalog, ukazuje gde su približno ležala pojedina mesta u Backoj za vreme turske vladavine. Za Telek kaže da je ležao ,,negde izmedu Conoplje i Pacira”. Telekxaz i Sivac dr. Cirkovic i ne spominje.
Naveli smo razna tvrdenja o imenima koja su prethodila sadašnjem imenu našeg mesta. I iz toga se vidi koliko su nam još uvek dedovoljno poznate prilike iz vremena turske vladavine u Backoj. Kako nam je sada jasno da su u isto vreme postojala dva sela-Telek i Telekxaz- mislimo da bliže istini ako usvojimo tvrdnju da je staro ime Sivca bilo Telek.
Da predemo ukratko na razmatranje porekla samog imena Sivac.
Pre dolaska Turaka i odlaskom prilicnog broja madarskog stanovništva iz Backe, pa verovatno i iz Telekxaza, Srbi nisu mogli zadržati, kao ni u drugim mestima, takvo cesto madarsko ime svog sela. I vremenom, prirodno, umesto starog, došlo je novo ime: Sivac.
Verovatno nikada necemo moci saznati kada su seljaci Seleka zamenili staro novim imenom. To je bio duži proces, dok iz narodnog naziva nije primljen i uveden novi naziv u zvanicna turska dokumenta. Po Dudašu i Popovicu, ukoliko u originalu stoji ,,Telek ili Sivac”, to je bilo 1590. godine. Po Ivanjiju, na koga se pozivaju autori navedene nemacke monografije o Sivcu, ovo se ime prvi put spominje 1652. godine. U prvom slucaju to bi bilo šezdeset tri godine, a u drugom sto dvadeset pet godina posle turskog osvajanja Backe-1527. godine.
Zašto je mesto dobilo ime Sivac? I o ovome ima nekoliko pretpostavki. U takvom mnoštvu teško je ukazati na onu koja je najbliža istini.
Pocecemo sa legendom koja je rasprostranjena medu starijim Sivcanima.
Prvi stanovnici Teleka (mnogi su tvrdili da se Sivac nazivao Telekxaz) bili su stocari. Konje i ostalu stoku cuvali su u coporima. Iz copora se izdvajala kobila sive dlake i predvodila ostale uvek u pravcu današnjeg sela i kopitama kopala rupu iz koje su se napijali vodom. Tada su stanovnici sela rešili da se i oni spuste sa celom imovinom na novo stanište na padine Telecke. Tako je došlo do pomeranja položaja sela. Iz pažnje prema sivoj kobili, koju su zvali ,,siva”, svome novom selu dali su ime Sivac.
U našem jeziku ime ili naziv:siv, sivca, sivac, sivo, siva veoma je rasprostranjeno.
Smatramo da je veoma važno da ukažemo na sledecu cinjenicu. I danas u Turskoj, u njenom azijskom delu, postoji grad imenom Sivas. Grad se nalazi 500 kilometara istocno od Ankare, na desnoj obali reke Kizilirmak, koja se u rtu Bafre uliva u Crno more. Ovo je veoma stari grad i kroz vekove nije menjao svoje ime, a izgleda da je bio od veceg privrednog i strateškog znacaja.
Ovaj turski grad Sivas ima za nas poseban znacaj. Godine 1402. voden je rat izmedu Turaka i Tatara. U ovom ratu na strani turaka ucestvovao je i Stevan Lazarevic, sin kneza Lazara, a kao vazal turskog sultana Bajazita. Sa svojih pet hiljada konjanika Stevan je došao u sadanju Ankaru (onda su grad nazivali Ankora) gde je bilo zborno mesto turske i vazalskee vojske. Iz Angore krenuli su u pomoc opsednutom Sivsu, koji je Bajazitov sin branio od napada tatarske vojske pod komandom kana Temerlana. Kada je Bajazit sa vojskom tamo stigao, zatekao je grad razoren, posadu pobijenu, a tatarska vojska uputila se drugim putem prema Angori. Tu ih je stigla premorena turska i vazalska vojska, koju su tatari pobedili, a sultana Bajazita zarobili. Stevan se sretno spasao iz ove bitke i sa vecinom svojih konjanika preko Carigrada vratio se u Srbiju. Nije iskljuceno da je neke od ovih svojih konjanika, koji su videli upecatljive prizore u razorenom Sivsu, Stevan kasnije preselio na svoje posede u Madarskoj, kada je 1404. godine postao vazal madarskog kralja. Štaviše, možda su neki naseljeni u samom Teleku i ovom mestu dali ime doneto iz dalekog kraja.
Iz svih ovih primera teško je izvuci pravilan zakljucak o poreklu imena Sivac. Da li je slovenskog ili turskog porekla? Mislim da to nije ni toliko važno. Ono na našem jeziku lepo zvuci i, kao što smo videli, ima veoma mnogo primera na koje se možemo osloniti u uverenju da je, ipak, našeg porekla. Ovakvo uverenje možemo gajiti tim pre što su Turci za vreme svoje vladavine u našim krajevima dali svoja imena relativno malom broju mesta. A ukoliko su to i ucinili, takva imena pretežno su se izgubila. Ovakva tvrdnja oslanja se na cinjenicu što u navedenim godinama, kada su defterski popisi vršeni u celom segedinskom sandzakatu, jedva se može naci ime nekog sela koje bi podsecalo na tursko poreklo.
Isto tako, naziv Sivac , samo sa razlikom u naglasku, lako se izgovara i na madarskom, nemackom i turkom jeziku. Verovatno u tome leži razlog što se za ova protekla približno cetiri veka (mislim na prve nagoveštaje ovog imena), iako su se dogodile veoma krupne promene, ime sela ipak nije menjalo.
Nemci su 1787. godine, dakle samo godinu dana posle svoga doseljenja u Sivac, uputili caru Josifu II molbu, u kojoj su molili cara da im dozvoli potpuno odvajabje od Srba i da se da drugo ime njihovom delu sela. Molbi je udovoljeno tek 1796. godine tako što im je naselje dobilo naziv: Neusivac. Nemci su imali obicaj da to pišu i ovako: Neuszivatz, Madari Újszivácz, a Srbi Novi Sivac.
Posle ustanovljenja Novog Sivca, staro selo su i dalje nazivali ranijim imenom Sivac. Vremenom, iz cisto prakticnih razloga, i u govoru i u dokumentima dodavan je prefiks Stari u srpskom, Ó - u madarskom i Alt- u nemackom jeziku. Tako je nastao naziv Stari Sivac, odnosno Ószivácz i Altsivac. Nemci su ponekad pisali i Altszivatz.
Tek 1904. godine, odlukom madarskog ministarstva, Starom Sivcu je dat zvanicni madarski naziv: Ószivacz. U stvari, ovim aktom samo je ozvanicen dotadašnji naziv. Srbi su ga i dalje, i u govoru i u dokumentima, a isto tako i Nemci, nazivali svojim nazivima, a ne zvanicnim, madarskim.
Postoje razna sacuvana dokumenta koja ove navode najbolje potvrduju, ali ujedno upucuju i na neke druge probleme.
Godine 1945. i 1946. oznacavaju novo razdoblje u istoriji Starog i Novog Sivca. U to vreme vršena je intenzivna kolonizacija Vojvodine. U toku ovog velikog socijalnog, ekonomskog, politickog i etnickog poduhvata, namesto Nemaca u ova mesta pretežno su se naselili Crnogorci i time izmenili nacionalni sastav stanovništva u korist slovenskog elementa.
Kada je kolonizacija bila približno završena, održan je maja 1946. godine veliki narodni zbor u Starom Sivcu. Na ovom zboru, u prisustvu politickih, civilnih i vojnih rukovodilaca, doneta je jednoglasna odluka da se Stari i Novi Sivac spoje u jednu opštinu pod imenom Sivac.
Tako je našem mestu vraceno njegovo, rekli bismo, drevno ime!
Tekst je preuzet iz knjige Lazara PLAVŠICA "Sivac 1579-1979 Buktinja u ravnici"
Staro srpsko selo Sivac prvi put se pominje u Kruševskom pomeniku, na pocetku 17. stoljeca, medu zapisima pravoslavnih monaha koji su putujuci sakupljali darove i priloge za Blagoveštenski manastir u Kruševu. Selo je svakako nastalo mnogo ranije. Istraživaci prošlosti Backe u 16. stolecu vezuju njegov nastanak za mesto Telek u Backoj županiji. Pre Mohacke bitke, 1526. godine, oni ga ubraja ...
Staro srpsko selo Sivac prvi put se pominje u Kruševskom pomeniku, na pocetku 17. stoljeca, medu zapisima pravoslavnih monaha koji su putujuci sakupljali darove i priloge za Blagoveštenski manastir u Kruševu. Selo je svakako nastalo mnogo ranije. Istraživaci prošlosti Backe u 16. stolecu vezuju njegov nastanak za mesto Telek u Backoj županiji. Pre Mohacke bitke, 1526. godine, oni ga ubrajaju u medu varoši. Na rekonstruisanoj mapi Bodroške i Backe županije Telek se nalazi južno od Tavankuta. Pokraj tog stoleca, u turskim poreskim knjigama iz 1590. godine naselje Telek sa trideset jednom kucom svrstano je medu sela Somborske nahije. U istom popisu nalazi se selo Telekhaza (Telekház falu) sa dvadeset devet kuca. U ranijim defterima, 1554. i 1570. godine, nijedno od njih nije zabeleženo, ali se u defteru iz 1579. javlja se selo Telekhaza sa dvadeset osam kuca.
Telek je do Mohacke bitke bio jedno od vlastelinskih dobara. Posle najezde Turaka on je izgubio raniji znacaj, pa se veci deo stanovništva Srba preselio na jugozapadni deo Telecke, nekoliko kilometara istocno od današnjeg Sivca. Otuda se u defterima pominje naselje Telek i selo Telekhaza, nekadašnja varoš koja je kasnije sasvim zapustela.
Po broju kuca nova naseobina Telek bila je jedna od vecih u Somborskoj nahiji. Prema sacuvanom predanju to stanište bilo je oskudno vodom pa su se naseljenici preselili na pogodnije mesto i zasnovali današnji stariji deo Sivca. Naziv Stari Sivac, koji nosi potes gde se ranije poznavalo selište Teleka, nagoveštava da su žitelji vec svojoj prvoj naseobini dali današnje ime.
Osim šturih zapisa u defterima, nema vesti o Sivcu i njegovim žiteljima u doba turske vladavine Backom. Prvi zapisi o njima nastali su posle Beckog rata i Velike seobe Srba pod vodstvom Arsenija III Carnojevica. Godine 1702. u Sivcu su popisane 132 kuce a istraživaci predpostavljaju da su medu stanovnicima bili i privremeno nastanjeni izbegli Srbi. Kada su potom u Pomorišju, Potisju i Podunavlju ustanovljene vojne krajine, a u Backoj pojedina sela postala dobra podložna Dvorskoj komori, Sivac je postao komorsko selo. Od 1717. u Bodroškoj županiji, ali izvan domašaja Srbima nesklonog županijskog plemstva i njegovih netrpeljivih ciniovnika, on je privlacio nove stanovnike i 1722. ima pedeset jednog poreskog obveznika a 1743. sto dvadeset jednog. U drugoj polovini stoleca izrasta u jedno od najvecih sela u županiji i 1786. godine ima 338 srpskih domova, ali je broj stanovnika bio veci buduci da je u selu bilo nastanjeno i dosta madarskih porodica.
Žitelji Sivca dugo su cuvali tradicionalni nacin privredivanja. Na prostranim pustarama gajili su velika stada ovaca, koza i goveda. Na plodnim njivama uzgajali su pšenicu, jecam i jari ovas. U velikim porodicnim zadrugama vremenom su nastale zanatske radinosti od znacaja za seosko privredivanje, a vec 1736. u popisu stanovnika Sivca zabeleženo je ime Samuela Nisima, Jevrejina iz Beograda, koji se bavio trgovinom bakalukom.
Od 1773. godine opština Sivac koristila je pecat sa heraldickim detaljima koji su odslikavali prošlost i savremenost naselja. Izmedu dve palmove grane, povrh cveca, stajali su plug sa raonikom i isukana sablja, uz tekst na latinskom jeziku Sig Pagi Szivatz 1717. Godina kada je ustanovljena Bodroška županija bila je, cini se, navedena radi toga da bi se ocuvala opštinska samouprava.
Jedna od prelomnih godina u povesti Sivca bila je 1786. Tada je u ovo veliko selo Becki dvor naselio 135 nemackih porodica sa 475 duša. Ustalivši se na plodnom zemljištu, uz pomoc koju im je vlast izdašno pružila, doseljenici iz Nemacke su 1796. godine ustanovili zasebnu opštinu Novi Sivac.
Dolazak nemackih kolonista sa novim obicajima i nacinom privredivanja izazvao je velike promene u životu Sivca. Na zemljištu koje im je podarila Komora, oni su uzgajali nove ratarske kulture koje su i njima i carskoj blagajni donosile više prihoda nego stocarstvo. Brojniji od doseljenika, starinci se nisu više mogli oslanjati pretežno na gajenje stoke. I oni su se morali okrenuti gajenju unosnijih kultura, ali i zanatima i zamašnijim trgovackim poslovima. Vredni i preduzimljivi, uspeli su da se održe u carevini u kojoj su se sve više zaoštravali odnosi izmedu Beckog dvora i ugarskog plemstva.
Tekst je preuzet iz knjige Radovana MICICA "Citalište u Sivcu 1892-2002" Sivac, 2002.
